Te noći zemlja je bila mokra, teška, a nebo nisko ka da nas pritišće, i ležali smo u rovu zbijeni jedan uz drugog, kao braća šta ih nije rodila ista mater nego ista sudbina, i niko nije puno govorio jer kod nas se nikad nije ni govorilo kad je najteže, samo pogledaš čovika do sebe i sve znaš, ...
Ta lica, još mlada, a već pomalo i istrošena od onoga šta su vidila, i u tim očima nije bilo računa, nije bilo koristi, nije bilo “šta ću ja dobit”, nego samo jedna tvrdoglava, čista misao, da nam Hrvatska bude, da naši doma mogu mirno zaspat, da ime koje nosimo ne osramotimo. Nije bilo najgore da te strefi, rani ..., nego da si ispa kukavica!? To je bilo ono najgore u našim glavama! Tko bi se vratio kući među svoje, a da se govori da si kukavica, da si pobiga, da si ostavio svoje suborce, prijatelje... Tko bi više moga mirno spavati!? Ajme majko ... Strava bi to bila ... I to je vjerujte bilo itekako prisutno u našim glavama kada je bilo najteže.
Ali vrime je prošlo, rat je utihnija, a tišina koja je došla posli njega bila je nekako nečekivano teška. Mi smo se polako povukli u svoje kuće, u svoje obitelji, u svoje rane koje nismo znali ni komu ni kako ispričat, i možda smo baš tu negdi pogriješili. Bilo nam je nekako teško pričati i zbog onog što smo proživjeli, a i da netko ne pomisli da se hvališ! Kako bi rekli da se 'busaš u prsa'.
Jer danas, kad prođem kroz ... ili svratiš do ..., vidim novu dicu, pametnu, brzu, snalažljivu, dicu koja mogu više nego šta smo mi ikad mogli, ali isto tako vidim da im često fali ono šta im niko nije ispriča, ono šta se ne uči u školi nego u tišini između riči.
I onda se pitan, ne njih nego sebe: jesmo li mi ipak tribali više govorit, jesmo li tribali sidit s njima i pričat im kako se voli Domovina, ne kroz parole nego kroz ono šta smo proživili, jer ako mi ne pričamo, neko drugi oće, i na misto naše istine dođe tuđa priča, lipše upakirana, glasnija, ali prazna.
A ja, unatoč svemu, virujem u ovu današnju dicu.
Virujem da u njima ima iste one vatre, samo je zatrpana bukom i šutnjom nas koji smo tribali pričat.
Virujem da ne tribaju rovovi da bi pokazali ko su, nego prilike da im neko kaže istinu, onu našu, jednostavnu, da se ne živi od Hrvatske nego za nju, da obraz vridi više od koristi i da čovik bez korijena ne može stajat uspravno.
Vjerujem da nikada nije kasno.
Možda još stignemo sist s njima, bez pametovanja i bez velikih riči, i ispričat jednu noć, jedan rov, nekoliko nas između ..., i sve ono šta nismo rekli godinama.
Jer dica će slušat, ako imaju šta čut.
A mi… mi napokon imamo i šta reć. 🇭🇷
Primjedbe
Objavi komentar