Vitez Ante: 'Volio bih da sam poginuo '

Višestruko brojniji navalili su na nas, misle da će bit laka lovina. Šačica nas, a oni se bahate. Nisu računali na ono šta se ne broji. Iskustvo, dim, vatru, smrt, kad ti strah više ne dirne u srce nego ti je samo studeno u prsima.

Svi smo već odavno prošli svoje 'vatreno krštenje'. Malo nas je, al’ naučili smo držat glavu hladnu dok oko tebe sve puca i gori. Ipak, čovik nije kamen, uvik postoji ona tanka crta kad pukne.

Urlali su, prijetili da će nas pohvatat žive, dizali buku da nas slome. Većini bi se krv sledila, al’ ne nama. Rat te nauči sabrat se kad je najgore. Samo hladna glava i mudra ruka te mogu izvuć. A u svakom od nas gorila je stara ratnička misao: ako već moraš past, padni ka čovik i ratnik.

Jedan naš promrmlja: „Braćo… ovaj put smo ga debelo podojili.“

Kratko i gorko smo se nasmijali. Smij se u lice smrti. Nije nam to bio prvi put.

Bliska borba, to nam je i inače naš teren. Svaki pokret mora bit pravi, svaka odluka teška kao kamen. Oni navaljivali sa svih strana, ko muhe na med, a svaki put su upali u sličnu klopku. Pravo 'u kašetu brokava', kako bi rekli naši stari dalmoši.

Kad su vidili da im frontalno ne ide, prominili su taktiku. Krenuli su nas stiskat, odsjeći puteve izvlačenja.

Našli smo se u obruču, kao u šaci. Municije malo, taman da još traja... Noć crna, gusta, ni miseca, ni zvizda. Srce lupa ka malj, svaki šušanj zvuči ka metak.

Tog dana dvaput smo probijali linije.

Prvi put kroz vatru i dim, dok su jauci ranjenih parali zrak između rafala.

Drugi put, duboko iza ponoći, tiho ka sjene, korak po korak, oslanjajući se više na mrak nego na ikakvu opremu. Razbili smo se u male skupine.

Nas trojica se izvukli na uzvisinu iznad sela. Pogled dole ... Tuga, pakao...

Sve gori. Kuće, ognjišta, život...

U skoro svakom plamenu vidio sam djetinjstvo, mater kako loži vatru, kruv na stolu, miris kave, smij u dvorištu. U grudima mi gorilo isto kao dole u selu.

Ante je staja kraj mene, cili od znoja, prašine, ... ali miran kao stina. Dugo je šutio, pa kroz zube:

„Brate… draže mi je da poginem nego gledam kako ovo nestaje, a ne možemo ništa.“

Riči su zabile dublje od metka. Niko nije zaplakao, al’ u svakom je nešto puklo, i nikad se više nije složilo.

Dva dana poslije, Ante je poginija. Kao i uvik, on prvi ide. U toj akciji smo ih razbili i potisnuli, al’ pobjeda smrdi na garež i smrt. Svaka pobjeda u ratu ima gorak okus.

Kad smo se vratili, od mnogih kuća ostalo je samo zgarište. Zidovi popadali, krovovi u prah, a kamen ognjišta još topao.

Kraj svoje kuće stajala stara majka, sitna, al’ uspravna:

„Sinko… kuća će se opet dignit. Samo da ste vi živi.“

Nije da nisam znao i prije, ali sad još i više. Nismo branili linije ni kote.

Branili smo pragove. Matere. Ognjišta. Dicu.

Svaki pedalj zemlje natopljen strahom, krvlju, bolom i ponosom.

Kad me danas pitaju kakav je bija rat, ne pričam o zapovijedima ni kartama.

Kažem im:

Rat je stat isprid metka za tuđu kuću i znat da braniš svoju.

Rat je gledat kako sve gori, a ne uzmaknit.

Rat je nosit mrtve u srcu i ić dalje.

Rat je kad ti kroz prste prolazi sve šta voliš, a ti stojiš i gledaš smrt u lice.

To je rat, naša borba i naša istina.