Da se od obećanja moglo živit, u Zagori bi danas svaka koza imala apartman.

 Sidi did na zidiću prid dućanon, kapa nakrivljena, ruke iza leđa. Gleda u daljinu pa će susidu:

"Čujen ti ja opet ovoga na televiziji: 'Dragi građani...'

A, je li, moj sinko? Građani. A kad san zadnji put iša doktoru, triba san krenit skoro ka da iden u drugu državu. Kad je tribalo asfaltirat onu cestu gori prema zaseoku, rekli da nema u proračunu. Kad je zatvorila škola, rekli da nas je malo.

Malo nas je kad triba uložit, a puno nas je kad triba glasat.

Znaš šta san ja zaključija? Da smo mi građani samo u sezoni. Ka smokve. Dođu izbori, eto njih po selu. Rukuju se, tapšu po ramenu, pitaju za zdravlje čovika kojeg nisu vidili od prošlih izbora.

'A kako ste, domaćine?'
Dobro san, fala Bogu. A kako si me se sitija nakon četiri godine?

Pa onda krenu:
Bit će cesta.
Bit će voda.
Bit će posa.
Bit će svega.

A ja ih slušan i mislin se: da se od obećanja moglo živit, u Zagori bi danas svaka koza imala apartman.

I onda opet završe izbori, oni put Zagreba, a mi put polja. Oni na televiziju, a mi na motiku. I nikome ništa.

Zato kad čujen 'dragi građani', odma znan da se nešto kuva. Nije to pozdrav. To ti je znak da su izbori iza kantuna."